Kérlek, valaki attudná dobni ezt a szöveget word-be? Lent

Polis

 Pojam demokratije istorijski se vezuje za uređenja antičkih

polisa, pre svega Atine. Polisi su bili nezavisni grčki gradovi

koji su imali sopstvena pravna i politička uređenja, te se

zbog toga smatraju državama. Bili su uređivani na principu

autarhije (samodovoljnosti): morali su biti toliko veliki da

obezbede funkcionalnu podelu rada koja bi zadovoljila

potrebe svih građana, ali nisu bili preveliki za suživot i

prisnost među ljudima.

 Institucije koje su bitne za život demokratskih polisa bile su

narodna skupština i porotni sud. Uloga javnosti je bila vrlo

bitna u upravljanju u demokratskim polisima jer se o bitnim

stvarima javno raspravljalo na trgovima, što je doprinelo

razvoju retorike i dijalektike. Demokratija se prvi put

uspostavlja kao politička praksa upravo u polisima.

 Međutim, domete Atinske demokratije i ideala jednakosti

ne treba precenjivati. Procenjuje se da pravo građanstva u

Atini nikada nije prelazio 10% ukupnog stanovništva, a i

većina nosioca prava učešća u političkom životu je retko

učestvovala na zasedanjima Narodne skupštine i Narodnog

suda, ili zbog siromaštva ili zbog udaljenosti mesta boravka.

 Međutim, razvijanje filozofije prava i zakona (nomoi), kao i

ideja prava na otpor tiraniji postale su osnov na kojem se

razvijaju današnje ideje ustavne demokratske države.

Filozofska razmatranja oblika uređenja u grčkim polisima

imala su veliku ulogu u usmeravanju dalje misli o pravu, o

prirodi zakona i načinima organizovanja vlasti.

Demokratija i grčki filozofi

 Prvo nezaobilazno ime u ovoj oblasti jeste Sokrat, koji uspostavlja

ideal zakona koji se zasnivaju na ideji pravde i povezani su

razumom. Sokrat insistira na usklađenosti Zakona sa prirodom, sa

pravdom i celokupnim božanskim umom (logos). Njegova

pretpostavka zajedničkog života ljudi jeste primena zakona, a to je

moguće samo ako zakoni predstavljaju jednu umnu celinu,

povezanu sa pravdom. Zakoni su po Sokratu božanske prirode, ali

ipak i ljudske jer ih ljudi pišu, razrađuju i primenjuju.

 Platon, Sokratov najznačajniji učenik, imao je izrazito negativan

stav prema demokratskom uređenju (zbog same sudbine njegovog

učitelja). Njegov prvobitni model idealnog državnog uređenja jeste

vladavina aristokratije filozofa, koji kasnije zamenjuje konceptom

vladavine zakona u mešovitom državnom uređenju.

Demokratija i grčki filozofi

 Aristotel svoje shvatanje idealnog državnog uređenja zasniva na

etičkom učenju u kojem su dve osnovne vrednosti velikodušnost i

umerenost. Vođen ovim vrlinama čovek treba da izbegne činjenje i

trpljenje nepravde. Za Aristotela, čovek je zoon politikon (politička

životinja), sposobna da kroz razvoj postane građanin u zajednici u

kojoj ljudi rukovođeni vrlinama treba da dostignu opšte

(zajedničko) dobro.

 Aristotel navodi da postoje tri državna uređenja koja se mogu

zasnivati na ovim vrlinama: aristokratija, monarhija i republika, jer

takva uređenja obezbeđuju vladavinu zakona. U odsustvu zakona

nastaju loši oblici vladavine: oligarhija, tiranija i demokratija.

Idealno uređenje po Aristrotelu je republičko, jer pomiruje u sebi

ekstreme oligarhije i demokratije zbog uzajamne kontrole viših i

nižih slojeva.

Liberalizam

 U liberalizmu se razvijaju mnogi postulati na kojima počiva današnje

shvatanje demokratije. Liberalizam je politička filozofija i

ideologija građanskog društvenog sloja. Nastanak liberalizma je

povezan sa renesansom, prosvetiteljstvom i razvijanjem

racionalističke misli.

 Razvija usponom građanskog trgovačkog i industrijskog sloja i

njegovog sve izraženijeg političkog uticaja na društvene procese.

Razvijanje liberalne teorije je usko vezano za ekonomiju, koja je bila

osnov društvenog uspona građanskog sloja. Liberalizam je zahtevao

rušenje određenih normi društvenog, političkog i kulturnog života

Srednjeg veka.

 Liberalizam terminološki vuče koren iz latinskog libertas, -atis f.:

sloboda i liber, -bri m.: slobodan čovek. Sloboda (shvaćena na

specifičan način, koji će biti izložen u daljem tekstu) je vrhovna

vrednost liberalne misli. Liberalizam smatra da je čovek slobodno,

racionalno i razumno biće koje je sposobno da kroz učenje,

razmišljanje i obrazovanje razvija svoje potencijale.

Liberalizam

Liberalizam je ideologija koja smatra zaštitu ličnih sloboda osnovnom

svrhom postojanja države. Liberali po pravilu stoje na strani prava na

odstupanje od ustanovljenih normi autroriteta po političkim ili religioznim

pitanjima i u tom smislu su protiv konzervativizma.

Pravo pojedinaca da sami oblikuju i stvaraju svoje društvo je takođe jedna

od osnovnih postavki liberalizma, te su zbog toga liberali po pravilu

suprotstavljeni totalitarnim i/ili kolektivističkim ideologijama.

Individualizam i lična sloboda su stoga imanentne (podrazumevajuće,

nužne, neophodne, trajne) vrednosti liberalizma. Ovakva shvatanja su

imala veliki značaj u razvoju prava u kojem se ukidaju pravno zasnovani

oblici nejednakosti među ljudima (ropstvo i kmetstvo). Druge pravne

zasluge liberalizma su i ustanovljavanje i priznanje ljudskih prava, ustav i

ustavnost, vladavina prava i pravna država.

Jedan od osnovnih prigovora koji se upućuje liberalizmu jeste da

naglašava pravnu, ali zanemaruje društvene nejednakosti. Liberalizam se

zalaže za vladavinu prava i pravnu državu, ali ne insistira prevazilaženju

društveno-ekonomskih nejednakosti.

Rani liberalizam

 Formiran još u doba kasnog srednjeg veka, rani

liberalizam (Džon Lok, Tomas Hobs) postavlja uslove

da vlast ne sme da se upliće u privatnost građanina i da

mora da je štiti, jer je privatnost uslov njegovog

razvijanja i slobode.

 U ranom liberalnom shvatanju demokratije ključni

postulat je ne biti podvrgnut prinudi zbog samovolje

drugog čoveka. Ostvarenje ovako shvaćene slobode

podrazumeva i jednakost pred zakonima, pravo na

privatnu svojinu, slobodu kretanja i izbora zanimanja.

Klasični liberalizam

 Klasični liberalizam XIX veka koji razvijaju Džon Stjuart

Mil i Aleksis de Tokvil doprinosi stavovima o slobodi

govora, veroispovesti i udruživanja. Sve ove slobode

odnose se na zaštitu od raznih spoljnih ograničenja

slobodnog razvoja čoveka i stoga se o njima govori kao

o "slobodama od..." ili negativnoj slobodi.

 Iz tradicije Francuske revolucije izdvaja se drugi aspekt

slobode, "sloboda da..." ili pozitivna sloboda koja se

odnosi na slobodu učestvovanja i aktivnog delovanja

u političkom, kulturnom i društvenom životu.

Pozitivna sloboda odnosi se na lični razvoj svakog

pojedinca, koji iz svoje privatne sfere slobodno izlazi u

javnost i učestvuje u javnom životu.

Savremeni liberalizam i demokratija

 Savremeni liberalizam počiva na zagovaranju

vladavine prava, predstavničkoj demokratiji i

slobodnom tržištu.

 Uopšte uzev, liberali se zalažu za ustavnu vlast,

predstavničku demokratiju i vladavinu prava. U

raznim vremenima, liberali su prihvatali kako

ustavnu monarhiju, tako i republikansko uređenje.

Oni su po pravilu suprotstavljeni ma kojim osim

blagim oblicima nacionalizma, i obično se razlikuju

od konzervativaca svojom širom tolerancijom i

spremnijim prihvatanjem multikulturalizma.

Ekonomsko učenje liberalizma

 Liberalizam je tokom XIX i XX veka stvorio pravne i političke osnove

za razvoj kapitalizma.

 Postoji i liberalna teorija ekonomije koja se zasniva na radovima

Dejvida Rikarda i naročito Adama Smita.

 Ekonomski liberalizam zagovara veliku slobodu tržišta i što manje

uplitanje države (vlade) u ekonomska pitanja. Zadatak države je da

obezbedi pravni okvir koji će omogućiti nesmetano funkcionisanje

trgovine i neprikosnovenost privatne svojine.

 Adam Smit je zastupao teoriju da će ukoliko se tržište prepusti

sopstvenim tokovima sile ponude i tražnje same dovesti do

ravnoteže i blagostanja u privrednom, pa i društvenom životu.

Ekonomski liberalizam tvrdi da konkurencija na tržištu, ukoliko se

ne ometa, dovodi do toga da na njemu posluju samo najbolji akteri

koji svojim poslovanjem ostvaruju ekonomski rast čitavog društva.

Liberalna ekonomska teorija danas se najviše izučava, međutim

njena primena povlači sa sobom dosta društvenih problema, te je

predmet stalne kritike i mnogih debata u društvenim naukama.

Demokratija – autoritarno i

totalitarno shvatanje

Jedan od najuglednijih savremenih istoričara Erik Hobsbaum

je istoriju XX veka predstavio u knjizi koju je nazvao „Doba

ekstrema“. I zaista, XX vek je bio vek velikih političkih

sukoba, ekonomskih uspona i padova, vek u kojem su se

odigrala dva svetska rata i upotrebljena atomska bomba. U

XX veku nastaju vrlo snažne birokratske države, bilo

liberalno-demokratske, socijalističke ili fašističke.

Upotreba novih sredstava masovnih komunikacija (telefon,

film, masovna štampa, kasnije i TV) i razvoj psihologije i

drugih društvenih nauka omogućio je manipulisanje

informacijama i sprovođenje vrlo moćnih političkih

ideologija.

 U takvoj atmosferi formirani su autoritarni i totalitarni

režimi XX veka.

Autoritarni režim

 Autoritarnost jedne političke zajednice ogleda se u stepenu kojem

je ona podložna uticajima vlasti. Autoritarni režimi uvek imaju

kolektivističku ideologiju (govore da je društvo sačinjeno od jedne

grupe: naroda, nacije, klase, religije i da su svi pojedinci samo njen

deo i u suštini isti), nasuprot liberalnim shvatanjima koja afirmišu

individualizam. Autoritarni režimi uvek stavljaju grupu iznad

ličnosti.

 Posebno mesto u autoritarnim režimima zauzima vođa. On je uvek

harizmatska ličnost koja simboliše sve zvanične političke stavove u

društvu, koji vlada u ime naroda. Vođa se predstavlja kao neko ko

brine, ali je i odlučan, strog i ima „čvrstu ruku“ i zna kojim putem

vodi svoje podanike. Autoritarni režimi su se održavali stalnim i

velikim obećanjima o boljoj budućnosti, umiljavanju i laskanju

podanicima, što se u politici zove i demagogija.

Totalitarni režim

 Totalitarni režimi nastaju primenom krajnje autoritarnosti.

Musolinijeva Italija, SSSR za vreme Staljina i naročito

Hitlerova Nemačka bile su totalitrane države sa vrlo

strogom političkom kontrolom. Reč totalitarizam potiće iz

italijanske fraze stato totalitario (totalna država).

Totalitarne države su jednopartijske države čija moć i

ideologija prožima sve sfere društva i svakodnevnog života.

 Totalitarizam je najviši stepen centralizacije,

uniformisanja i jednostranog regulisanja sveukupnog

političkog, društvenog i kulturnog života. Na čelu

totalitarne države nalazi se veliki i neprikosnoveni vođa čije

zapovesti praktično predstavljaju zakone: on menja,

prilagođava i iskrivljuje postojeći pravni sistem ili ga uopšte

ne poštuje.

Toralitarni režim

Totalitrarne države imaju zvaničnu ideologiju čiju tačnost i vrednost niko

ne može dovoditi u pitanje. Tako politički stavovi u totalitarnim državama

postaju poput verskih dogmi, s tim što se za njihovo uvažavanje stara

stalna kontrola tajne policije. (npr. Gestapo u Trećem Rajhu). Totalitarni

režimi imaju potpunu kontrolu nad masovnim medijima, nad kulturom,

umetnosti, odgajanjem dece, političkom indoktrinacijom i ritmom

svakodnevnog života. Svakodnevni život ljudi u totalitarnom režimu

posvećen je ispunjavanju njegovih „velikih ciljeva“.

U fašizmu i nacional-socijalizmu vojska je imala veliku ulogu u

konstituisanju vladajućeg poretka. Militarizam kao obeležje totalitarnih

režima podrazumeva pridavanje velike važnosti vojnim vrednostima i

praksi, kao i širenje uticaja vojne strukture na civilno društvo. Totalitarni

režimi odlikovali su se i policijskim terorom i otvorenom brutalnošću, u

čemu su glavnu ulogu igrale tajne policijske službe koje utiču na to da

društvo stalno bude u stanju građanskog rata, stalno tražeći „izdajnike“ i

unutrašnje političke neprijatelje koji su završavali u radnim i

koncentracionim logorima.